Deveta izložba gljiva u Kragujevcu je iza nas. Bilo je naporno, zanimljivo, u stvari nezaboravno. Pored velikog broja retkih gljiva sa kojima sam se susreo prvi put, taj nezaborav važi i za otkrivanje nove planine, na kojoj tražimo gljive kad septembar u nizini "izda". Planina o kojoj govorim je Golija i ove godine sam se u tri navrata zatekao u njenom zagrljaju. Kada se kaže Golija to podrazumeva veliko prostranstvo šuma, livada i bistrih potoka negde između Ivanjice, Raške, Novog Pazara i Duge Poljane, a članovi GDŠ-a su posetili samo par bisera iz golijske niske. Naša odrednica su bile Bele vode i Dajića brdo. Ove vam odrednice možda ne znače mnogo ali radi se o jednom od poznatijih mesta na Goliji, udaljenom oko tridesetak kilometara od Ivanjice.

Prvi moj susret sa Belim vodama bio je krajem jula i početkom avgusta 2009. Bilo je veoma toplo, a veliki talas gljiva sa početka jula u nizini i ovde je bio minuo. Ko zna zašto je to dobro za gljivara istraživača, jer susreti sa mnogobrojnim lovcima na ucenjene vrganje i lisičarke, nisu baš parče koje bi se lepo uklopilo u zamišljenu sliku nedirnute prirode. Odavno sam shvatio da ne postoji stopa zemlje Srbije, koja višestruko nije pretabana u potrazi za prodajkama. U nizini više lisičarkama, u visini vrganjima. 

Odlazak u velike šume smreke na 1300 do 1500 m nadmorske visine, sa pokojom bukvom (dole niže su čiste bukve) nije bio baš bezazlen, jer gubili su se ljudi i u manjoj divljini. Koračam po potpuno nepoznatim terenima, veoma je toplo za planinu, progone me rojevi mušica, žulja me cipela. Prosto sam opkoljen žbunovima zrelih borovnica, berem ih sladim se. Dublje u šumi vise zrele šumske maline, mirisne, neopisivo ukusne. To da me je žuljala cipela, u stvari sam saznao pri povratku u bazu, jer na talasu gljivarskog uzbuđenja, žuljanje, grebanje i umor su bili kao bol kad se uštineš za lakat. 

Iako je veliki talas gljiva i na Dajića brdu prošao, a visoke temperature ubrzano sušile zaostale, bilo je puno zadovoljstva u susretima, gljivar i gljiva. U gustoj neprozirnoj smrekovoj šumi, u dubokom sloju iglica baškarile su se moje Amanite: A.muscaria u beskonačnom nizu, isto tako A.spissa, A.rubescens ali i neke znatno ređe kao A.pantherina var.abietum, A.spadicea. Bilo je zakasnelih vrganja, puno B.calopus, X. chrysenteron, lisičarki na proplancima. Za obilje gljiva, leto nije više sigurno ni na 1500 metara nadmorske visine.   

Drugi dolazak na Goliju je bio pred samu izložbu (19.09.09.). Tročlana ekipa GDŠ-a se obrela u maglovitom jutru, na potpuno izmenjenom terenu. Borovnica i maline su nestale, imalo je nešto šumskih kupina. Iako je toga jutra padala kiša, po potpuno suvom sloju smrekovih iglica, lako se dalo zaključiti da kiše nije bilo dovoljno. Opet je bilo vrganja, puno lisičarki, nekih veoma retkih gljiva. Pronašli smo sjajne primerke A.muscaria var.aureola, gole muhare koja se javlja u narandžastoj boji sa karakterističnim prstenovima po dršci, što nije svojstveno osnovnoj vrsti. Na jednoj padnini pod brezama, pronašao sam pregršte lisičarke. Nije mi još jasno da li je mikorizni domaćin žutoj bila breza ili veoma udaljene smreke (više od 30 metara). Iako sam očekivao puno puževača (Hygrophorus), valjda zbog suvog vremena samo su nas lepi primerci retke crvenkaste puževače (H.erubescens), koja vremenom žuti u mesu i po šeširu, obradovali. Na velikoj livadi uz smreke i bukve blizu tresetnog Daićkog jezera, malog i dubokog, našli smo debelonogu levku, Clitocybe clavipes.

Treći susret sa Golijom je bio meraklijski, bez žurbe, bez strepnje da neće biti gljiva za izložbu. Povod za ovaj izlet je bio narodni skup za Krstovdan u porti crkve u Čumiću. U ovoj porti smo održali godišnju (izbornu) skupštinu GDŠ-a i pri tom smo dali obećanje da ćemo Vladiku šumadijskog Jovana, sveštenstvo i narod Čumića iznenaditi posnim jelovnikom sačinjenim isključivo od šumskih gljiva. Sa druge strane, to je bio samo izgovor, jer smo i ovako imali dovoljno gljiva, spremljenih ranije. Razlog je dakle bio što se u tim dalekim šumama nalaze izvori naše životne energije. Posle ovakvih izleta, život posmatrate nekako drugačije, nasmejano. 

U podnožju planine, u dolini reke Moravice, pokraj Rimskog mosta, dočeka nas hladno jutro. Slikamo most iz XV veka, koga su odvajkada zvali Rimski, pa mu tako ime ostade. Slikamo i obližnje bukve, velike starine, natkriljene nad Moravicom. U obližnjem bukovom šumarku nalazim narandžastu lisičarku, snažnog mirisa na zrele kajsije. Posle kratkog odmora, penjemo se makadamom, kasnije asfaltom uz Goliju. Svuda su oko nas bukove šume. Prilično je suvo i male su šanse da tamo nešto ima, osim zaklonjenih delova u rečnom kanjonu. Kada bukva počinje da uranja u smreku, znamo da smo blizu Belim vodama, jezeru i Dajića brdu. Ostavljamo kola idemo uzbrdo. Iako je suvo, gljiva ima, skupljamo lepše primerke za malu izložbu. Svaki novi izlet iznenadi novom vrstom, to je u stvari i najlepši deo krstarenja planinom. Ovoga puta to je bio, praktično varijetet brezovog turčina, tamni brezov turčin, Leccinum melaneum.

U povratku, hvatamo korpe i iskačemo prema šumi u blizini jezera. Tik pored jezera zatičemo stotinak ljudi, plastične stolove i stolice, uniformisane konobare, trubački orkestar. Dobismo informaciju da se radi o završnom danu nekakvog naučnog skupa o operacionim istraživanjima. A u vezi čega su ta istraživanja, pitam ja dve gospođe, odmakle ali nesumljivo učesnice. Odmerivši me od znojave glave do blatnjavih čizama, upitane zaključiše da će biti vrlo komplikovano da mi to objasne, pa se uputiše put glavnine. Idemo suvom smrekovom šumom, svuda je poplava tamnožute zeke (R.ochroleuca). Hodimo šumom, a u ušima odzvanja prodorna muzika trubačkog orkestra. Neobično, pomalo nestvarno, ..., zanimljivo.

Spuštajući se niz serpentine, zastajemo, uskačemo u čistu bukovu šumu. Lišće šušti pod nogama ali gljiva ima, vrganji, velike bele mlečnice, bukove velike zeke. U jednoj udolini nalazim pšeničnu gljivu, Rozites caperatus, nigde čestu gljivu.

Kući sam. Okrećem odabrane primerke gljiva, pripremam otiske spora, listam knjige. U nogama i rukama slatki umor. Golija nas je prigrlila i ispratila sa trubačima.

Za dva dana, u nedelju, na Krstovdan, okupismo se u porti crkve u Čumiću (nas nekolicina iz Izvršnog odbora GDŠ-a). Postavismo malu izložbu, a ja sam se pri tom jadao što smo samo desetak dana posle Devete izložbe gljiva u Kragujevcu, prikupili više zanimljivih vrsta, kojih nije bilo u zvaničnoj postavci. Tako je to, koliko god ljudi bilo u potrazi, koliko god terena bilo pretraženo, uvek će u nekom budžaku ostati neka nova gljiva. Mislim da je to sasvim u redu. Šta smo sve prikazali na izložbi, svakako ne treba biti nezadovoljan i nerealan. Od ovih novih, naročito mi je za oko zapala tamna naborana mlečnica, L.lignyotus. 

Na naše zadovoljstvo, Vladika šumadijski Jovan je bio jako zainteresovan za našu postavku (oko sedamdesetak svežih vrsta sa Golije), pažljivo ju je razledao, uz naše stručne komentare, a pričao je i o gljivama koje narod bere na Aljasci, gde je prethodno službovao.

Posle izložbe posni ručak, predjelo od gljiva, salata od mariniranih gljiva, čorba od lisičarki (moje omiljeno), Stevin gulaš od gljiva (zeke, lisičarke, vrganji, biserke i još po nešto). Sve u svemu prisutni su bili impresionirani ali ja takođe. U GDŠ-u imamo sjajne ljude i gljivare.

Prognoze kažu da se hladniji jesenji dani primiču, sneg preti Kopaoniku. Mislim da ćemo se do kraja godine još jednom obreti tamo, u potrazi za gljivarskim čudesima. Biće toga da se ispriča.